Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo, sinoć je u prostorijama redakcije pariškog časopisa "Esprit", održala predavanje o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji, s posebnim osvrtom na Kosovo.
Nataša Kandić u svakom javnom nastupu, bio on u Srbiji, na Kosovu ili u inostranstvu, govori neuvijeno o kršenju ljudskih prava ma gdje se ona desila, nasilju i političkim stranputicama i neophodnosti vladavine prava u svim postjugoslovenskim društvima. U razgovoru u redakciji uglednog časopisa "Esprit", interesovanje publike sinoć bilo je koncentrisano na nezavisnost Kosova, reakciju srpskih vlasti i situaciju kosovskih Srba.
"Nikada do sada nije bila ovakva situacija u Srbiji. Postoji jednostavno strah da se otvori to pitanje tog zvaničnog stava Srbije - Kosovo je deo Srbije. O tome se u Srbiji uopšte ne raspravlja. Niko se ne usuđuje da otvori pitanje tog srpskog ludila u odnosu na Kosovo. Jedini normalan glas u vezi s Kosovom dolazi od Liberlano-demokratske stranke. Njihov predsjednik je upravo rekao nešto što bi trebalo da se stalno čuje, a to je da jedini pravi interes Srbije treba da bude uspostavljanje dobrih odnosa sa kosovskim Albancima, zato što jedini oni mogu da garantuju bezbednost i sigurnost Srba na Kosovu, i da je u interesu kosovskih Srba da Srbija ima dobre i prijateljske odnose sa kosovskim Albancima i da Srbija treba da ohrabri da kosovski Srbi učestvuju u političkom životu Kosova", rekla je Kandićeva.
Francuske učesnike u debati zanimalo je i koliko će nezavisnost Kosova uticati na odnos vlade Srbije i njenog premijeraVojislava Koštunica, prema Republici Srpskoj.
"Koštunica ima vrlo jasnu poruku u odnosu na Republiku Srpsku. Mislim da će doći taj trenutak kada će on vrlo otvoreno pozvati Republiku Srpsku da se odluči u odnosu na svoju budućnost. Mislim da je to mogućno očekivati od Koštunice. Što se tiče radikalne stranke njihov stav se čuje preko Šešelja. On u Hagu kaže: Srbi se nisu odrekli Velike Srbije. Povratićemo mi sve što smo izgubili", rekla je direktorica Fonda za humanitarno pravo čije je sjedište u Beogradu.
Na kraju debate u redakciji pariškog časopisa "Esprit", Nataša Kandić je rekla da se promjene u Srbiji ne mogu očekivati dogod su na vlasti Demokratska stranka neodlučnog i kompromisnog predsjednika Borisa Tadića, Demokratska stranka Srbije konzervativnog Koštunice i Srpska radikalna stranka haškog optuženika Šešelja. Radikalne promjene mogu se očekivati samo od snažne političke opozicije čije formiranje je tek u začetku.
Moje pismo uredništvu DW:
Poštovani uredniče!
Sramna je Vaša odluka da objavite tekst u kome Gosp. N. Kandić sve neistomišljenike naziva ludacima, a ceo jedan narod ludački!
Kako biste se Vi osećali da Vam neko kaže da ste ludi zbog svog političkog ubeđenja i nacionalnosti?
Gosp. Kandić u Srbiji predstavlja samu sebe, njeno mišljenje je lična stvar, ali kada se izrekne javno, ova poruga, ovo vređanje samog prava čoveka na drugo mišljenje to mora postati predmet javne osude i zgražanja svakog slobodoumnog čoveka, a nadam se i Vas.
Daću sebi za pravo i pozvaću Vas u ime 350.000 ljudi, koji su na mitingu "Kosovo je Srbija" pokazali da evropske vrednosti među kojima je i ljubav prema Otadžbini trajno ukorenjene u Srbiji, povučete i osudite ovakav uvredljiv članak.
[Politika
]
07 Maj, 2008 15:24
Nataša Kandić ili kako biti zlonameran...
[Politika
]
13 April, 2008 14:03
Zašto EU podržava Kosovo?
U danima kada visoki zvaničnici EU javnim istupima podržavaju jednu političku opciju u Srbiji, mešaju se najdirektnije u unutrašnje stvari zemlje čiju suverenost dovode pod sumnju, postavlja se pitanje odakle tolika podrška EU Kosovu?
EU se napreže da po svaku cenu održi teritorijalni integritet i suverenitet Kosova, šaljući tamo svoje ambasadore i visoke zvaničnike, dok sa druge strane jedna suverena zemlja pati pod teretom nepravedno nametnutih obaveza i skrivenih sankcija (pitanje Haga) – Srbija.
Gde je interes EU u svemu ovome? Nisam jedan od onih koji je u stanju da proguta priču o tome kako Srbija nema moralno (?) pravo na Kosovo zbog vladavine Slobodana Miloševića.
Kao da pokojni S. Milošević nije vladao celom Srbijom,. Po toj logici, svaki deo Srbije u kome nacionalne manjine imaju većinu može i treba da traži neku vrstu teritorijalne, personalne ili najmanje ekonomske autonomije. Kao posledica ovog izopačenog silogizma, vidimo zahteve novo-formirane madjarske koalicije za parlamentarne i lokalne izbore u Srbiji za teritorijalnom autonomijom onih delova Vojvodine gde su Mađari većina.
Gde je interes EU?
Pitanje opet ostaje. Zašto?
Zašto kao administratori UN-a, na Kosovo dolaze trećerazredni evropski administratori, korumpirani i očigledni simpatizeri albanske političko-terorističke vrhuške.
Iz kog razloga U.S.A. naoružavaju (makar i simbolično) Albanske policijske snage na Kosovu koje imaju ambiciju da postanu i vojska ove nakaradne države? Naoružavanje Albanaca je neprihvatljivo za Srbiju, jer ako bi ostala ovakva nepovoljna spoljno-politička situacija realno bismo mogli očekivati da za nekih 10-20 godina narasle i američkim oružijem naoružane Albanske snage sa Kosova (uz nesebičnu podršku U.S.A i EU) oružano intervenišu na jugu Srbije zbog „ugrožavanja prava albanskog življa“...
Da li će Vojska Srbije moći odgovoriti na ovakve pretnje?
Mnogi će reći, davno izrečene floskule, o evro-atlanskim integracijama, kako će nas članstvo u NATO i EU zaštititi... Napominjem, da su U.S.A i EU već napravile više presedana kada je Srbija u pitanju, tako da i plašt EU ne može biti garancija očuvanja Srbije. Uostalom, mogu napraviti još koji izuzetak kada je Srbija u pitanju... Zašto da ne...?
Gde je interes EU?
Zašto se EU ponaša kao nekadašnja Austro-Ugarska, moćan, nekadašnji sused Srbije koji je raznim ekonomskim (Carinski rat) i vojnim sredstvima (okupacija Bosne i Hercegovine, napad na Srbiju 1914. i I svetski rat), pokušavao da od Srbije napravi svoju koloniju? Postoji začuđujuća sličnost tadašnje žuto-crne monarhije i EU. Teritorija, mnoštvo različitih naroda koje je obuhvatala, pokušaj mešanja i stvaranja zone isključivog uticaja na Balkanu, i.t.d.
Svi znamo kako je Austro-Ugarska završila. Ne sumnjam da je i tada bilo onih koji su tvrdili da saradnja sa moćnom monarhijom nema alternativu. Kako je budućnost Srbije pod okriljem (i tadašnjeg) Zapada... Takođe ne sumnjam, da je i tada narod želeo da živi bolje, planirao bolju i sigurniju budućnost za svoju decu.
Ali, naši preci, nisu zabijali glavu u pesak i prihvatanje svih uslova zvali „suočavanje sa realnošću“, nisu to zvali „real-politikom“, „pragmatizmom“, nisu svoju infantilnost da se suoče sa problemima nazivali „stanjem na terenu“, nisu bili ogrnuti lažnom brigom za građane ponašajući se kao loš trgovac, neznalica, koji pristaje na svaku cenu...
Oni su se borili, pregovarali. Tražili izlaz i rešenje.
A mi iz primera te velike i junačke borbe, koja se odvijala i ekonomskim merama i zveketom oružja, hladnokrvnim rasparčavanjem naše zemlje (okupacija posle povlačenja Srpske vojske preko Albanije) moramo izvući pouke, sabrati sve snage, i ne dopustiti da postanemo ničija kolonija. Zemlju treba da gradimo na načelima socijalne pravde, jednakosti, poštovanja i tolerancije. Ako uspemo u ovome, ako ovo bude „zemlja slobodnih i dom hrabrih“,, zar će biti važno da li smo ili ne u nečem što se zove EU, NATO ili nešto treće?
Neće.
U danima kada visoki zvaničnici EU javnim istupima podržavaju jednu političku opciju u Srbiji, mešaju se najdirektnije u unutrašnje stvari zemlje čiju suverenost dovode pod sumnju, postavlja se pitanje odakle tolika podrška EU Kosovu?
EU se napreže da po svaku cenu održi teritorijalni integritet i suverenitet Kosova, šaljući tamo svoje ambasadore i visoke zvaničnike, dok sa druge strane jedna suverena zemlja pati pod teretom nepravedno nametnutih obaveza i skrivenih sankcija (pitanje Haga) – Srbija.
Gde je interes EU u svemu ovome? Nisam jedan od onih koji je u stanju da proguta priču o tome kako Srbija nema moralno (?) pravo na Kosovo zbog vladavine Slobodana Miloševića.
Kao da pokojni S. Milošević nije vladao celom Srbijom,. Po toj logici, svaki deo Srbije u kome nacionalne manjine imaju većinu može i treba da traži neku vrstu teritorijalne, personalne ili najmanje ekonomske autonomije. Kao posledica ovog izopačenog silogizma, vidimo zahteve novo-formirane madjarske koalicije za parlamentarne i lokalne izbore u Srbiji za teritorijalnom autonomijom onih delova Vojvodine gde su Mađari većina.
Gde je interes EU?
Pitanje opet ostaje. Zašto?
Zašto kao administratori UN-a, na Kosovo dolaze trećerazredni evropski administratori, korumpirani i očigledni simpatizeri albanske političko-terorističke vrhuške.
Iz kog razloga U.S.A. naoružavaju (makar i simbolično) Albanske policijske snage na Kosovu koje imaju ambiciju da postanu i vojska ove nakaradne države? Naoružavanje Albanaca je neprihvatljivo za Srbiju, jer ako bi ostala ovakva nepovoljna spoljno-politička situacija realno bismo mogli očekivati da za nekih 10-20 godina narasle i američkim oružijem naoružane Albanske snage sa Kosova (uz nesebičnu podršku U.S.A i EU) oružano intervenišu na jugu Srbije zbog „ugrožavanja prava albanskog življa“...
Da li će Vojska Srbije moći odgovoriti na ovakve pretnje?
Mnogi će reći, davno izrečene floskule, o evro-atlanskim integracijama, kako će nas članstvo u NATO i EU zaštititi... Napominjem, da su U.S.A i EU već napravile više presedana kada je Srbija u pitanju, tako da i plašt EU ne može biti garancija očuvanja Srbije. Uostalom, mogu napraviti još koji izuzetak kada je Srbija u pitanju... Zašto da ne...?
Gde je interes EU?
Zašto se EU ponaša kao nekadašnja Austro-Ugarska, moćan, nekadašnji sused Srbije koji je raznim ekonomskim (Carinski rat) i vojnim sredstvima (okupacija Bosne i Hercegovine, napad na Srbiju 1914. i I svetski rat), pokušavao da od Srbije napravi svoju koloniju? Postoji začuđujuća sličnost tadašnje žuto-crne monarhije i EU. Teritorija, mnoštvo različitih naroda koje je obuhvatala, pokušaj mešanja i stvaranja zone isključivog uticaja na Balkanu, i.t.d.
Svi znamo kako je Austro-Ugarska završila. Ne sumnjam da je i tada bilo onih koji su tvrdili da saradnja sa moćnom monarhijom nema alternativu. Kako je budućnost Srbije pod okriljem (i tadašnjeg) Zapada... Takođe ne sumnjam, da je i tada narod želeo da živi bolje, planirao bolju i sigurniju budućnost za svoju decu.
Ali, naši preci, nisu zabijali glavu u pesak i prihvatanje svih uslova zvali „suočavanje sa realnošću“, nisu to zvali „real-politikom“, „pragmatizmom“, nisu svoju infantilnost da se suoče sa problemima nazivali „stanjem na terenu“, nisu bili ogrnuti lažnom brigom za građane ponašajući se kao loš trgovac, neznalica, koji pristaje na svaku cenu...
Oni su se borili, pregovarali. Tražili izlaz i rešenje.
A mi iz primera te velike i junačke borbe, koja se odvijala i ekonomskim merama i zveketom oružja, hladnokrvnim rasparčavanjem naše zemlje (okupacija posle povlačenja Srpske vojske preko Albanije) moramo izvući pouke, sabrati sve snage, i ne dopustiti da postanemo ničija kolonija. Zemlju treba da gradimo na načelima socijalne pravde, jednakosti, poštovanja i tolerancije. Ako uspemo u ovome, ako ovo bude „zemlja slobodnih i dom hrabrih“,, zar će biti važno da li smo ili ne u nečem što se zove EU, NATO ili nešto treće?
Neće.
